3,2,1… Đorđević!

3,2,1… Đorđević!

            Kada je pre nekoliko godina na kormilo naše košarkaške reprezentacije došao jedan od najboljih igrača u našoj istoriji, redovni “stručnjaci” su se javili s mišljenjem da tako dobar igrač ne može biti i dobar selektor.

            Sale Đorđević je rešio da ih demantuje. Kako je sam rekao, ima uverenje da čime god počne da se bavi, mora biti najbolji i to mu je osnovni postulat u životu.

            Rođen u Beogradu 1967. godine u porodici košarkaškog trenera Bratislava Đorđevića koji je svojevremeno trenirao Crvenu Zvezdu, Sale se nije stideo da prizna da je redovno bio na tribinama i navijao protiv oca, jer je oduvek bio Partizanovac. Prvi dres mu je isplela baka, udovica partizana, i upravo je ona bila ta koja ga je naučila da voli crno-bele boje.

            Sudbina je htela drugačije, da košarkašku karijeru započne upravo u Crvenoj Zvezdi gde je sa 15-16 godina proglašen netalentovanim i tako mu se ispunila želja da zaigra za svoju omiljeni klub. Činjenica da je otpisan iz Zvezde ga je nekada emotivno pogađala, ali sada kada razmišlja kao trener, više nikome ništa ne zamera. Da tada nije otpisan, možda nikada ne bismo dobili Grande Saleta kakav je u vreme svoje aktivne košarkaške karijere bio.

            Smatram ga najvećim šmekerom među srpskim sportistima, stoga me nimalo ne čudi njegov odgovor na pitanje ko mu je bio najveći idol – Gaga Nikolić. Najveći idu uz najveće.

Izvor: Espreso

            Sale nas je toliko puta obradovao u najtežim trenucima u kojima se ovaj region nalazio i moja prva sećanja za sport su upravo vezana za njega i euforiju koju je njegovo ime nosilo sa sobom.

            Na medalje koje je osvojio ne treba trošiti reči, samo ću napomenuti da je osvojio sve što se u klupskoj i reprezentativnoj košarci osvojiti može.

Što više pratim sport, više verujem da dobri sportisti, najbolji sportisti, moraju biti kvalitetni ljudi

            Vreme u kom je Sale odrastao ga je oblikovalo u sjajnu ličnost.

            U jednom intervjuu je pomenuo da su u to vreme klinci igrali košarku na otvorenom tako što prvo očiste sneg, a zatim zaigraju. Današnje mlade je teško zamisliti u takvom izdanju, a njima je upravo to izgradilo karakter neumoljivih. Pričao je o tome kako im je jedna od najvećih radosti bila da dve godine gledaju istu VHS kasetu finala NBA lige jer nisu imali drugu.

            Generacija košarkaša koje su igrale kada je on odrastao ga je navela da odluči da se bavi tim sportom i ako kažem da su mu idoli Kićanović i Slavnić, njegova odluka nas nimalo ne iznenađuje.

            Jednu od glavnih uloga u njegovom sazrevanju kao igrača je odigrao njegov otac konstruktivnim kritikama u momentima kada je Sale pomišljao da je nedodirljiv.

            Čitajući o vrhunskim sportistima počinjem da verujem da je uspeh mnogo više stvar uma, rada i volje nego talenta. Ključ ka transformaciji u bezvremenskog šampiona je znati da još uvek nije sve ostvareno kada se utakmica pobedi. Odmah nakon pobede pripremati sledeću, ne dopuštati euforiji da se ušuška.

            Odlika njega i njegovih sagrača je da nisu igrali košarku već su se igrali košarke, deca koja su u svakom trenutku znala da im je jedina želja da pobede i da je sve drugo manje važno.

            Na svom putu ka vrhu se zamerio i jednom od najboljih belih igrača koji je ikada kročio u NBA – Draženu Petroviću koji mu je rekao: „Zapamti mali kada ćeš igrati u reprezentaciji, nikada više“. Par dana pre objavljivanja spiska tadašnji selektor je izjavio da je Đorđević najbolji jugoslovenski plejmejker, ali te ‘89. godine Sale nije pozvan. I dalje čuva članak i pita se koji je tačno uzrok. Danas, gledajući sa aspekta trenera, shvata da dva igrača u tolikoj meri slična i ofanzivna ne bi bila dobra za tim.

Borba devedesetih

            Nekada, dok iščekujem neke bitne utakmice svog najdražeg kluba, imam naviku da gledam snimak čuvene Saletove trojke iz ‘92. u poslednjoj sekundi finala Kupa evropskih šampiona protiv Huventuda. U tim momentima žalim što nisam prisustvovala tome i erupciji koja je potom nastala. Bila je to trojka bola, bespomoćnosti, razočarenja usled svih događanja u našoj državi, dokaz da nikada ne treba otpisati nekoga ko je već ponižen time što nije mogao da igra u svojoj zemlji.

            Bili smo pogođeni sankcijama i svim onim čemu u sportu nema mesta, pa su se domaće utakmice igrale u Španiji, Fuenlabradi. Ta publika nas je prihvatila kao svoje i dala nam krila da uspemo.

            Sjajan dokumentarac o Partizanovom uspehu i ljudima iz Fuenlabrade koji su živeli naš san:

            Te godine je još jedan legendarni srpski košarkaš iz igračkih uskočio u trenerske cipele i napravio čudo – Željko Obradović. Na prvoj prepreci je postao najbolji, a kako bi dokazao svima da to nije bila slučajnost, ponovio je osvajanje Evrope još nekoliko puta, doduše nikada više sa svojim Partizanom.

            Imao je Partizan u novom milenijumu mnogo skuplji tim, ali nije imao dušu i snagu tih sportskih divova kojima je lopta bila jedini beg od sumorne realnosti.

            Sanjala je tadašnja reprezentacija finale sa prvim dream team-om ‘92. godine na Olimpijskim igrama. Saznanje da neće moći da okušaju svoj talenat im je srušio sve snove. To je jedan od najvećih udaraca sa kojim su se susreli. Plač, cepanje dresova, lomljenje svega je bilo samo iskazivanje nemoći usled političkih borbi. Nisu odustali, to im je samo dalo polet da budu još bolji. Kada se osvrnemo na činjenicu da je ta generacija, po mom mišljenju, najboljih košarkaša imala pauzu od tri godine u takmičarskim utakmicama, a da su uprkos tome osvojili sve, najviše govori o njihovim ličnostima, talentu, istrajnosti i upornosti.

Više od sporta

            Saša nikada nije dopustio da se prekine prijateljstvo sa svojim dojučerašnjim saigračima, Kukočem i Rađom, iako su nekada to drugarstvo morali da održavaju krišom, ne svojom voljom. Beograd im se poklonio na Sašinom oproštaju i pokazao šta misli o njima.

            Sport nema granice, u sportu nema mržnje i sportisti su naši najbolji predstavnici u svetu.

            Đorđević je zajedno sa nekoliko svojih prijatelja osnivač Grupe 7, humanitarne organizacije koja za cilj ima brigu o deci u zemljama bivše Jugoslavije. On je takođe i nacionalni ambasador Unicef-a.

            Duda Ivković je odigrao ključnu ulogu u razvijanju te generacije, nije dozvolio da prestanu da veruju. Okupljao ih je svake godine u Grčkoj kao da se spremaju za najveće takmičenje, isto kao i pre. Košarkaške fenomene Savića, Divca, Paspalja, Danilovića je krasilo veliko samopouzdanje i sigurnost u sebe. „Od prvog dana spremanje za finale“- to je jedini način na koji su se oni bavili košarkom.

            ‘95. godine srdžba, ljutnja i želja da dokažu Evropi da su najbolji je pobedila i zlato je osvojeno, uprkos svim kontroverzama koje su to prvenstvo pratile.

            Sale kaže da je znao da će dobro da odigra utakmicu po tome da li su tribine pune, na strani ili kod kuće, svejedno, samo da je atmosfera na vrhuncu.

            ‘97. godine se ponavlja ista scena kao i ‘92., trojka postignuta sa identičnog mesta, nacija u transu, a Sale, to je vežbao oduvek, on je znao da će pogoditi… 3, 2, 1… Đorđević!

            Nikada se nije libio preuzimanja odgovornosti jer je verovao u sebe i nebrojeno puta je opravdao našu veru u njega.

            Veliko samopouzdanje i suočavanje sa izazovima je rezultiralo i time da je jedan od retkih igrača koji se usudio da pređe iz Barselone u Real.

Od igrača do trenera

            Karijeru je završio u Milanu. Godinu dana nakon završetka igračke karijere, postao je trener svojim dojučerašnjim saigračima.

            Aleksandar Đorđević je napravio seriju dobrih odluka kao selektor i vratio Srbiju na velika vrata košarkaške pozornice Evrope i sveta.

            Jedini čovek na svetu koji je osvajao medalje na evropskom prvenstvu, svetskom prvenstvu i olimpijskim igrama kao igrač i kao trener i to ga svrstava u besmrtne.

            Zahvaljujući tome što živi za košarku će neki novi košarkaški naraštaji biti stvoreni. Svi će želeti da budu novi Teodosić, Nedović, Raduljica, baš kao što je sadašnja reprezentacija sačinjena od klinaca koji su želeli samo jedno, da porastu i postanu Saša Đorđević.

            Po Sašinim rečima, ono što krasi našu reprezentaciju su ekipa, jedinstvo i emocija. Po rečima igrača, najviše je odigralo ulogu prenošenje njegovog karaktera i srca na tim. Čovek koji ne zna da gubi, koji ne zna za predaju, koji je najbolji u svemu što radi.

            Rečenica koja ga najbolje opisuje je upravo iz filma u kom se oprobao kao glumac.

            „Pa znaš ti kako se postaje pravi šampion? Tako što izađeš na teren kad je najteže i pobediš“.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *