Bili smo u bioskopu: Boemska rapsodija (Bohemian rhapsody)

Bili smo u bioskopu: Boemska rapsodija (Bohemian rhapsody)

           Nakon dugog iščekivanja, uspela sam da nagovorim kolegu da ide sa mnom da gledamo novi film koji opisuje život Fredija Merkjurija i grupe Queen – Bohemian rhapsody. Pridružila nam se još jedna koleginica i njena cimerka.

           Pre mene je par bliskih ljudi već odgledalo film i priznali su mi da su plakali, na šta sam se i ja pripremala.

           Šta sam očekivala od filma koji sam jedva čekala da vidim? Sjajnu glumu, verni prikaz tadašnjeg života, odličnu muziku, uvid u skrivene priče članova benda, dramu, emocije, otkrivanje bar dela misterije koja je uvek obavijala frontmena ovog legendarnog benda.

           Znala sam već ponešto o njihovoj istoriji i dosta sam čitala o njihovom privatnom životu. Bolje je reći da sam čitala ono što je dostupno, pošto su čuvali svoj privatni život kao svetinju.

           Film počinje pompeznim gitarama i prvim prikazom glumca Ramija Maleka u ulozi Fredija. Prva pomisao – čoveče, liči!

           Priča nas vodi od samog stvaranja benda, preko procesa snimanja pesme čiji naslov nosi i film, Fredijevog menjanja, sve do njegovog “vraćanja matičnom brodu”.

           Svideo mi se način na koji je opisan Fredijev odnos sa svojom porodicom i poreklom, prosto je nemoguće odlučiti se na čiju stranu valja stati. Spoznaje se neka druga strana njegove ličnosti, potpuno drugačija od one na koju smo navikli, odnosno one koju smo gledali na televiziji toliko godina. Nažalost, priča se jako brzo odvija i preskače mnogo delova, što je delimično razumljivo jer je nemoguće strpati dvadeset i kusur godina u dva-tri sata filma. Međutim, smatram da je dosta toga izgubljeno na ovaj način jer likovi nisu dovoljno razvijeni i jednostavno nismo dobili priliku da se uživimo u njihove ličnosti i razvoj priče.

           Što se pojedinačne glume tiče – Brajan, Džon i Rodžer su toliko verno predstavljeni da je teško poverovati da nisu uskočili u vremeplov i snimali njih same u tom periodu. Čak su i oni rekli u jednom skorašnjem intervjuu da su tokom snimanja i rada s glumcima više puta pomislili da rade sa mlađim verzijama sebe. Ne mogu ni da zamislim koliko je to jeziv osećaj.

Izvor: people.com

           S druge strane, Fredi jeste prikazan verno, ali ni približno toliko koliko ostali, bar ne u mojim očima. Na stranu sve fizičke osobine glumca i pokojnog pevača, delovao mi je – sporo. Možda ja grešim, ali mi je uvek delovalo kao da “pravi” Fredi ima toliko energije da ne može mirno da sedi ni jedan minut, da non stop cupka i mrda se i priča jako brzo. Fredi iz filma je usporen, blažen, pravi pauze, razmišlja, često ćuti. Nisam ga tako zamišljala. Plave oči glumca još i mogu da oprostim, ali nedostatak te živčanosti mi je malo pokvario doživljaj.

           Poseban osvrt se mora napraviti na muziku koja je neverovatna. Imala sam odjednom utisak da slušam smeće već godinama i da treba da se stidim i ja i svi koji izgledaju kao bedni izgovor za muzikanta naspram ovih bogova muzike. Dok sam se ježila na gitarske simfonije, udarce bubnjeva, vožnje basa i snagu vokala, shvatila sam da je muzika dosta anstezirana i lišena životne energije danas. Kako su oni uspevali da naprave onakva remek-dela? Zašto ne može sva muzika da pokreće na ovaj način?

           Jako bitan deo filma je Live Aid koncert, koji je skinut u pokret i položaj plastičnih čaša na bini. Najbolje ćete shvatiti koliko je sve u detalj urađeno kada se iz bioskopa vratite kući i pustite sebi pravi snimak tog koncerta održanog 1985. godine.

Izvor: https://www.foxmovies.com/movies/bohemian-rhapsody

           Međutim, ja to od filma nisam tražila niti očekivala. Mogla sam taj koncert da odgledam i sama, nije niko morao da se muči da ga tako dobro rekreira. Mogu da shvatim celu tu izvedbu kao lični izazov i demonstraciju veština. Kao što sam rekla na početku, ja sam od filma očekivala emocije, dramu, razotkrivanje nekih tajnih trenutaka koje su Fredi i Queen doživeli, ali to nisam dobila. Za razliku od meni bliskih ljudi, nisam plakala. Moja koleginica jeste, dok se njena cimerka beskrajno rastužila što nikada neće imati priliku da bude na koncertu benda te veličine. Kolega se uopšte nije potresao, samo je klimnuo glavom i rekao da je film dobar.

           I zaista, možemo reći da dobar jeste! Isto tako možemo samo da žalimo što takvi bendovi više ne postoje i plačemo što je tako talentovanog mladog čoveka odnela takva pošast od bolesti.

           Topla preporuka za ljubitelje muzike i biografskih filmova. Pripremite maramice za svaki slučaj!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *