ŠTA DA SE RADI?

ŠTA DA SE RADI?

(Černiševski je živ, još umro nije. Ako je Lenjin izjavljivao da ga je ova knjiga “preobratila”, što mi obični smrtnici ne bismo mogli makar da koristimo njen naslov koji je savršen za “našu situaciju”?)

U moru dešavanja koji sustižu jedno drugo, omrknemo s jednom temom, a ujutru nas budi nešto sasvim drugo (pritom negde duboko osećamo da je to samo uvertira u nešto mnogo veće). Bitno je da se mi, narod, mnogo ni ne potresamo oko toga.

Dobro je što se mi ne potresamo, ali nije dobro što se ni političke opcije suštinski ne uzbuđuju.

Npr: sinoć su puštene u opticaj određene fotke o “neformalnom druženju” organizatorke građanskog protesta i nekih službenika američke ambasade. Ništa sporno ako su samo pili kafu, ali kome je odgovaralo da se u ovom momentu te fotke šire po društvenim mrežama? Pada mi na pamet očigledna namera da se ionako poprilično našpanovanim šetačima smanji doživljaj da su oni glavni protagonisti protesta (u šta su, ruku na srce, sumnjali od prvog koraka) i da se sam protest time dezavujiše. Zašto bi Amerima smetala borba protiv autokratskog režima, borba za demokratiju na ulicama, kada to isto podržavaju trenutno u Venecueli? Odgovor je vrlo jednostavan: zato što protesti u Beogradu ometaju radove oko Vučićevih dogovora o nezavisnosti Kosova.

Širi okvir

S druge strane, Vuk Jeremić ide u Brisel, gde se u okviru parlamentarne grupe ALDE (Alijansa liberal-demokrata za Evropu) obraća za podršku oko smene Vučića. Ta parlamentarna grupa je inače čvrsto neoliberalno jezgro ovakve EU koju Tramp želi iz sve snage da sruši. U tu svrhu i njegova desna ruka Stiv Benon kruži ko kobac po Evropi i objedinjuje desnicu, sve u nadi da će da pobedi globalizam u njegovom epicentru. Da stvar bude zanimljivija, ALDE-u se priključio i Makron i ona postaje sve mnogobrojnija, iako u suštini okuplja buduće najveće gubitnike na majskim izborima za Evropski parlament.

Vratimo se toj Jeremićevoj poseti Briselu. Koji efekat ona može da ima? Prvo, imajući u vidu da je Vuk Jeremić jedan od istaknutih lidera opozicije koja učestvuje na protestu, ovim se sam protest posredno politički autuje i prikazuje kao nepoželjan za Trampove planove priznavanja nezavisnog Kosova, sad i odmah. Distribucija fotki o opuštenom druženju organizatorke i američkih diplomata se sasvim lepo uklapa u pokušaj zbunjivanja građana kom se objedinjena opozicija obraća kao narodu (to je druga tema, i nije samo semantičke prirode).

Nameću nam se neka pitanja koja inače sve vreme prate ove proteste, a sada kada se naziru neki pojedinačni potezi članica Saveza za Srbiju (ne zaboravimo da se govorka kako je Boško Obradović išao u Moskvu po podršku, pa ostao kratkih rukava), možemo samo da kontempliramo koja će politička opcija da prevlada. Tri su glavna igrača: SAD, EU i Rusija. Jedni izgleda aktivno učestvuju, a drugi aktivno posmatraju.

Ko će da prevlada?

Čijem se carstvu privoleti i ne napraviti opet suštinsku grešku?

Bez definisanih političkih ciljeva, protesti će svakako poslužiti nekome.

Narodu sigurno neće.

 

 

Slavica Slatinac, prof italijanskog jezika i samozvani politički analitičar

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *